Arrabal News (Murcia y más)

29 de abril de 2010 - 10:19 - Arrabal News

NEW PERFORMANCES THEATRE

jeudi

ABC Madrd: Arrabal: «Quiero morir en plena polución nocturna»

MARIO S. GUILLÉN ABC, 29-04-10:

...Fernando Arrabal, uno de los escritores más prolíficos y combativos... lleva ocho décadas sobre el planeta Tierra... Mañana actuará de «cabeza de cartel» cultural en el festival SOS 4.8 ... ante un público joven... en lugar de una entrevista se ha realizado una «autoentrevista»... reproducimos estas preguntas y respuestas tal y como Arrabal las escribió...
...son para no perdérselas.

- Mario Sánchez Guillem del diario ABC: -¿Sabe lo que significa ‘Fernando Arrabal Art Tour’?
Fernando Arrabal.-Desgraciadamente, no. Daría cualquier cosa porque no me hubiera hecho esta pregunta.
[En Murcia espero vivir dos momentos trascendentes y obviamente inmerecidos: Manuel Jesús Obregón me regalará la escultura que me ha hecho y jugaré una simultánea de ajedrez frente a 21 aficionados.]
- ¿Se ha adelantado a su tiempo?
Fernando Arrabal. Gracias a su omnisciencia el Dios Pan puso los principios antes de los finales.
- Si Cervantes hubiera entrado en el Movimiento Pánico…
…Hubiera terminado su obra “La confusa”.
- ¿Qué opina del Pánico?
Los que nos hacen el honor de interesarse por este arte de vivir y esta filosofía (que pretende ser científica) no confunden el futuro del Pánico con la historia del Pánico.
- Jodorowsky, Topor y usted ¿cuando fundaron el Movimiento Pánico imaginaron su porvenir?
Que los rinocerontes canten, es de por sí bastante molesto, pero lo insoportable es que vuelen.
- Se le «acusa» de anticonformista… de provocador
Incomprensible...
- Permítame insistir ¿Ha reinventado la provocación como escribió The Village Voice?
La provocación es infantil, centrípeta y aleatoria.
- Pero entonces ¿Por qué le acusan de provocador?
Cosas más peregrinas se oyeron. Y se oirán. Los caníbales diabéticos no comen fabricantes de azucarillos.
- Un periodo que le hubiera gustado vivir.
Puedo teorizar sobre la parte más maldita de los terráqueos. Formo, con los demás, parte de la maldición.
-¿Qué le llevó a escribir?
Se me ocurrió de niño al ganar el concurso de superdotados en 1941. Hubieran debido congelarme.
-¿De que se arrepiente?
Fernando Arrabal.-De tantas cosas. De no haber abrazado las matemáticas cuando me lo recomendó el tribunal de mi premio en 1941.
-¿Qué es la felicidad?
-Si existiera ¿habría mejor calidad para alcanzarla que la generosidad de las valkirias o de Borges?
-¿Le sorprendió la acogida internacional de su libro “Carta a Franco” (1972), evidentemente prohibida en vida del dictador como toda su obra?
- Quizás porque fue el único… las sabandijas cuando enferman no se meten en la cama.
-¿Qué relación tiene con Pynchon, Louise Bourgeois, Kundera o Houellebecq?
- Con una relación menor Arquímedes hubiera levantado la tierra.
-¿Qué podría justificar la mentira?
-Nada. Es una componenda inútil con la ira suicida de uno mismo. El cíclope ciego se distingue mal del tuerto.
- ¿Cree realmente que el ser humano va al inevitable fin, al fin de las ideas y el triunfo de la violencia?
Fernando Arrabal. ¿Vivimos tiempos de hermosa miopía? Matar por placer parece peor que hacerlo por ideal.
-¿Cómo le gustaría morir?
-Durmiendo en plena polución nocturna.
-¿En qué se inspira para escribir?
-Que un camello pase por el ojo de una aguja es menos infrecuente que encontrar al camellero que trató de hacerlo.
-¿Cree que el hecho de que el régimen de Franco prohibiese su obra es, mirado desde la distancia, como un honor?
-Los chimpancés con uniforme son quienes mejor pronuncian discursos.
- Mel Gussow (NYTimes) escribió que usted es el último superviviente de los tres avatares de la llamada modernidad: pánico, surrealismo y el Colegio de Patafisica ¿Qué opina?
- En el grupo surrealista tan sólo estuve (con presencia diaria) tres años. Ni siquiera ni mil años, ni mil días
-¿Políticamente que era entonces este grupo?
-Como lo fue siempre: el ala cultural del partido comunista/trotskista.
-¿Artísticamente?
l.-Lo formaba el corro de rebeldes más espeluznante y genial de aquel momento.
-¿Y ustedes tres?
-A nosotros tres nos consideraron los espeluznantes de los espeluznantes. Por puro autismo.
-Se pretende que es un adepto de la confusión.
-Todo lo contrario: soy casi fanático de la exactitud, del ajedrez, del mordisco amoroso en el trasero y de la ciencia.
- El hombre pánico…
-…incluso el pene observa con pena el eterno triunfo de la confusión. Hoy como en tiempos de Sócrates.
.- El Colegio de Patafisica que define al omnipresente universo de las excepciones. ¿por qué le nombró “trascendente sátrapa”?
-Inmerecidamente. E injustamente, se habla menos de los miles de miembros que hoy forman el Colegio de Patafisica, que de los cinco trascendentes sátrapas aún en vida (Umberto Eco, Dario Fo, Edoardo Sanguineti, Benoit Mandelbrot y yo). Desgraciadamente acaba de ocultarse (fallecer, “vulgaris”) Baudrillard. Y años antes los irremplazables Marcel Duchamp, Max Ernest, Ionesco, Man Ray…
-¿Cuál es su via?
Fernando Arrabal.-Las golondrinas parisienses y los palomos murcianos ignoran la manía demente de ir siempre en línea recta.
-¿Cree que Cervantes se enorgulleció desde el más allá cuando usted abofeteó a un presentador de la TV francesa (Emmanuel Baer) por tratar irrespetuosamente el nombre del autor?
-Cervantes tenía demasiado humor como para no apreciar mi reacción.
-¿Es realmente anarquista como se dice?
Fernando Arrabal.-Recuerdo la réplica política de Sancho Panza: "Ni quito ni pongo rey sino que me sirvo a mí que soy mi señor".
-¿ Por qué le estrenan tanto jóvenes compañías?
-El porcentaje de jóvenes compañías (o de ‘teatros consagrados’) a los que les importan mis obras (o a las que les importa un comino todo lo que haya podido escribir) hasta el punto de representarlas es misteriosamente semejante hoy en el ecuador y en las antípodas.
-¿Cuáles son sus obras mas representadas?
-Las elegidas (y las desechadas) son las mismas siempre.
-¿Por qué gusta?
-No creo que guste. Si tanto me representan o me visitan en la red creo que será …¿por buen gusto? ¿por gustirrín? ¿por llevar la contraría a los mandamasas? No creo que en vida pueda ver contemplada mi obra con serenidad.
-¿Por qué cuando el alcalde de Venecia, el 6 de junio, le presentó en el Ateneo Veneto (durante la Bienal de Venecia) como «el dramaturgo vivo más célebre del globo» todos quedaron encantados?
-Porque nadie conoce el nombre de un solo dramaturgo. Se habrían quedado aun más satisfechos si me hubiera presentado como : «El último tigre de Bengala».
-¿Leyó la lista del The New York Times de las 100 personas más influyentes del mundo?
-Entre ellos, no hay un solo dramaturgo ni un poeta. Mejor para nosotros. Podemos vivir el renacimiento desde las catacumbas. Nadie trata de “comprarnos”. Nada tenemos que “vender”
-Es usted tan especial…
-Sorprende por ello que mi ‘circunstancia’ [familiar sólo para mí] pueda serlo igualmente para un joven actor de Toledo (España) o de Toledo (Usa).
-Tras los tiempos de penitencias obscurantistas ¿atravesamos los senderos de las mistificaciones luminosas?
-Me acostumbré desde hace 59 años a la hostilidad (¿paranoica?) de los censores.
-¿Y a la obstinación de los inquisidores?
Fernando Arrabal.- ¿No soportan mi circunstancia…?: ¿…mi padre primer condenado a muerte de la guerra civil? ¿… mi carta al general? ¿… mi presencia en la “vanguardia”? … ¿etc. etc.? .
-¿Por qué a la muerte del general tiene usted toda su obra prohibida?
-Es un titulo de gloria que no merezco ni remotamente. Si dos puerco-espines se cruzan tiene prioridad el de más espinas.
-A los teatros decimonónicos internacionales, ha escrito Esslin, les asusta su teatro ¿es cierto?
-Cómo nos gustaría ver la luna bocabajo.
-Los teatros solemnes le representan…
-…en la ‘Comédie Française’ y otros teatros nacionales europeos (como el Teatro Real de Madrid) se puede representar mi teatro actualmente de la forma más sorprendente e incluso arriesgada. O no representarse sin que ni siquiera las masas salgan a manifestar su repulsa por ello.
-¿Por qué en su día su “Emperador de Asiria” se hizo en el Royal Nacional Theatre de Londres con el inolvidable Sir Laurence Olivier?
-Porque sistemáticamente rueda fortuna no da el triunfo a los mejores, sino a los más conocidos.
-Su teatro se publicó, hasta 1977, antes en japonés o griego que en su lengua materna…
-Por orden de las autoridades. La sarna inteligente prefiere los toros colorados.
-Dice usted que no es emigrante sino desterrado.
-Puesto que más que de raíces dispongo de piernas. Soy de Destierrolandia.
-¿Por qué se inspiró en el mito de Fausto en su ópera Faustbal y hace protagonista a una mujer?
-Porque desde niño me digo frente al enigma fecundo: “Desabrocha tu uniforme. Hay otro debajo ¡carajo!”
-¿Que piensa del tiempo?
-Gracias a un reloj de sol (y de pulsera) cada instante señalaría la hora que más nos apeteciera. El mundo es rotatorio. Pronto viajaremos en el Tiempo. Es solo una cuestión de presupuestos (K.Gödel ó Levy-Leblond).
-¿Cómo ve el futuro, desde París donde vive?
-Menos los adivinos, todos pueden prever el porvenir.
-¿La confusa complejidad actual…?
Fernando Arrabal.-Hace que los problemas cambien de naturaleza para que las ‘soluciones’ parezcan racionales.
-¿Y de sexo?
Fernando Arrabal.-Sólo sé que no sé nada (como de casi todo).

Publié par Dominique Sevran-Amary à l’adresse 06:56

«Soy un chivo expiatorio» : Fernando Arrabal

[En Murcia Arrabal vivirà hoy dos momentos trascendentes: Manuel Jesús Obregón le regalará la escultura que le ha hecho y jugaré una simultánea de ajedrez frente a 21 aficionados.]

30.04.10 -
GONTZAL DÍEZ La Verdad (E)
...El autor de ’El cementerio de automóviles’... dramaturgo, ajedrecista y patafísico... Arrabal es arrebatadoramente arrabaliano... luego se transforma en caballo y acaba siendo rey y reina a la vez. Una veces es blanco y otras es negro.
Arrabal ríe como un niño... Arrabal se autodefine...:

- ¿Qué pensaría el niño que usted fue si le viera ahora?
- Qué bien se seguiría llevando este escritor con la Madre Mercedes. La mujer que me enseñó a leer, escribir y amar. O quizás, horrorizado, se inventara uno de sus [mis] ’arrabalescos’: «Nunca segundos viernes fueron jueves».
- ¿Cuál es el mayor logro de su vida?
- Obviamente estaría por venir… ’si Pan quiere’.
- ¿El mayor fracaso?
- Lo fraguo caso por caso. Y ¿también? ¿estaría por venir?
- ¿De que se arrepiente?
- De mil cosas … por ejemplo de no haber dedicado más tiempo a la ciencia.
- ¿Qué le queda por hacer?
- Ser.
- Un personaje histórico con el que se identifica.
- Con el Atila enamorado del final de su vida. Con el Stalín adolescente y fervoroso seminarista de Tiflis.
- Un periodo que le hubiera gustado vivir:
- El big-bang. Es tan difícil de vivir fuera de la época actual.
- ¿A quién admira?:
- A mi padre (mártir y santo), a Topor, a Marcel Duchamp o a Beckett (q.e.p.d.). Todos los días añoro sus presencias. Y hoy a mis amigos…. a… Pynchon, Lis, Kundera, Lélia, Houellebecq, Samuel, Louise Bourgeois, y un etcétera gigantesco.
- ¿ A quién detesta?
- A mi testa
- Si tuviera poder ilimitado ¿Qué es lo primero que haría?
- Limitarlo, por lo menos.
-¿Quién le hubiera gustado ser?:
- ¿Cómo decirlo modestamente?: Fernando Arrabal. Soy una ’instalación de mi circunstancia’. Represento (por desgracia) al chivo expiatorio.
- Una obra de arte que considera fundamental e imprescindible:
- Para mí obviamente la mía.
- ¿El poder tiene sexo? ¿El sexo poder?:
- ¡Joder! ¡Qué lata! ¿’Quousque tandem’? ¿Cree que no nos hacen sufrir suficientemente estos groseros mellizos? Comunican con burqa.
- ¿Cuál es la mayor extravagancia que ha cometido?
- Desgraciadamente creo que siempre he vagado en el exterior. O en el margen. Como el personaje de mi novela ’Como un paraíso de locos’ espero llegar a ser como todos.
-Una comida.
- El plato que hicieron para mí las personas que dijeron que me querían en mi primera infancia.
- ¿Qué debe sentir su lector?
- …sentirse en el vehículo del ’tohu bohu’ (alias ’big bang’). La confusión tanto nos arrebata con arrobo ¿que nos crea obligaciones? El cíclope ciego se distingue mal del tuerto.
-¿Hay en su obra un alegato político?
- La política me despista o me aburre. No consigo interesarme a sus pistas. O a sus pestes. En el día a día. Por eso me sorprendió la acogida de mi ’Carta a Franco’ en vida del dictador. Las poluciones nocturnas del nuevo rico ¿son cubitos de hielo entre las sábanas?
--¿Cuál cree que de sus célebres definiciones debería pasar a formar parte del diccionario de la RAE?
- No parece que se puedan establecer vasos comunicantes entre mi diccionario pánico y el de ella. Ni con visos de comunión. Sin que perdamos nuestras identidades al a alimón. Que un camello pase por el ojo de una aguja es menos infrecuente que encontrar al camellero que trató de hacerlo.
- ¿Le gustaría o le inquietaría volver a España?
- Tras un tiempo de penitencias obscurantistas atravesamos los senderos de las mistificaciones luminosas.
- ¿Cual es realmente la patria de su obra?
- Más que raíces dispongo de piernas.
- ¿Y su patria como ciudadano?
- Me acostumbré durante decenas de años al ninguneo oficial. Y a la obstinación de la censura. Hasta para el aprendiz de santo que siempre soñé ser, un juicio negativo colma. Incluso cuando sofoca de celos. ’La cólera es como un caballo desbocado’ dice más o menos Enrique VIII de Shak.
- ¿Por qué interesa tanto a los jóvenes obras suyas escritas hace medio siglo como ’Fando y Lis’?
- El porcentaje de ’jóvenes’ compañías o de ’teatros consagrados’ a los que les importa mis obras es semejante aquí y en las antípodas. Las piezas elegidas (y las desechadas) las mismas. No rechazo las representaciones o los galardones. Ni los exhibo. Ni los solicito. Sería dar importancia a los premios.
- ¿Cambiaría algo del Pánico?
- ¿Conviene alcanzar la irrealidad desde la mayor vitalidad? Sorprende que mi ’circunstancia’ tan familiar aquí y ahora lo sea igualmente en Sydney. Y sorprende aun más que una obra escrita por mí hace más de medio siglo la adopten jóvenes del Conservatorio.
- ¿El ’Guernica’ de Picasso…?
- En las casas de fieras y en los museos… observarnos. No hay nada tan afrodisíaco como la inocencia.
- ¿Usted qué ve en Picasso?, ¿excita su imaginación? - Todo lo que yo pueda decir de Picasso tendrá aún menos trascendencia que lo que opinó el ministro republicano Ucelay en 1937. Me conmueve y mueve mi imaginación (es decir el arte de combinar recuerdos) la biología molecular, el teatro, la proteína, los objetos ’fractales’, la poesía…
- ¿Qué idea podía tener Picasso de todo esto? - No debo opinar sobre el militante y el patriota (Picasso). Le conocí muy tarde en su vida. Que los rinocerontes canten, es de por sí bastante molesto, pero lo insoportable es que vuelen.
- ¿La ’revolución’ es posible en un país civilizado y rico…?
- Los arrabales albergan a los ciudadanos de las aldeas. ¿Cada vez más mustios?
- ¿Los pueblos se van despoblando mientras pierden sus fiestas?
- Los bárbaros son menos civilizados (¿y menos ricos?) pero ¿más bárbaros? Otro arrabalesco: Lo que desaparece de nuestros modos se hace moda ; y lo que se ’démode’ resucita en nuestros modos.
- ¿Y la situación del país, con sus polémicas?
- No sigo el folletín de la actualidad. El Poder aquí y allá ¿cada vez tiene menos poder? ¿Por eso usa las estadísticas: como sueños del deseo? La Bolsa vive cada día más ajena ¿es un santuario religioso? ¿Celebra el milagro de hacer del dinero, dinero?
- ¿A qué género literario, cinematográfico, musical... pertenece la actual escena mundial, tan ruidosa y melodramática?
- El teatro de hoy es catastrófico, bestial, confuso y genial. Forma con la ciencia los dos avatares del saber actual.
- ¿Ha vuelto a escribir a los titanes?
- Los aterrorizantes bicharracos llamados ’quimeras’ están presentes. Dando del brazo de los prometeos del hombre nuevo. Todos podemos teorizar sobre la parte más maldita de los terráqueos, por que todos formamos parte de la maldición.
- ¿La libertad de expresión sigue preocupándole?
- Cuando dos extremismos se enzarzan la razón les da argumentos.
- ¿Muchos le consideran ya un autor clásico. ¿no es un peligro para usted, ahora que es tan reconocido y representado?
- El peligro ¿se va con la consideración? Probablemente no. Permanece como la sonrisa del gato de Chester.
- En espera al momento público ¿tiene ya pensado algo? ¿improvisará?
- La improvisación accede a la panacea de no hacer nada a medias.
- Su recordada y delirante intervención. ¿No fue quizá una demostración del vértigo del ser humano ante un nuevo milenio?
- ’In vino veritas’ pensó uno de los tres hijos de Noé. El elefante tuvo que cortarse la trompa; su rabito sentía celos de ella

mercredi

Oraçao de F.Arrabal . Brasil .Orlando Bastistim

DIRECCION: Orlando Basptistim

TRADUCAO: Wilson Coelho

ASSITENTE DE DIRECCION: Felipe Macedo

ELENCO:

Nivia Maziero

Romeu Maccione

Gabriele Duvale Sousa

O r a ç a o de Fernando Arrabal

Publié par Dominique Sevran-Amary à l’adresse 06:48

Libellés : DIRECCION:

mardi

CHESS. Simultánea de ajedrez.

30-IV,

SOS 48,

Murcia (E),

5h13’ pm :

Chess.

Echecs.

Simultánea de ajedrez.
Fernando Arrabal frente a 21 aficionados.

***

TWITTER:

30-IV, SOS 48, Murcia (E), 5h13’ pm : Chess. Echecs. Simultánea de ajedrez. Fernando Arrabal frente a 21 aficionados.

Publié par Dominique Sevran-Amary à l’adresse 17:29

samedi

Teatro Madelenianum... estreno de F.Arrabal , con Boba Stojnic... y entrevista en POLITIKA (Belgrado)

Entrevista (en francés: ver màs abajo) ... en primera pàgina del suplemento cultural de POLITIKA (Belgrado):
http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Trudio-sam-se-da-deshifrujem-cirilicu.sr.html ).

Културни додатак

ЕКСКЛУЗИВНО
Трудио сам се да дешифрујем ћирилицу
У романима, поезији, драмама и филмовима налазимо и ехо личне трауме коју је доживео након што је сазнао од мајке да је она била та која је потказала његовог оца, уз објашњење да је то било „за његово добро”, као што каже Фернандо Арабал уочи доласка у Београд на премијеру своје драме у Мадленијануму

Фернандо Арабел: Бескрајне партије шаха са Дишаном
Од дописника из Париза

Париски стан Фернанда Арабала личи на Али-бабину пећину која крије ретку уметничку ризницу.

Просторије које је овог априлског поподнева освојила раскошна светлост испуњене су сликама и предметима његових пријатеља Јонеска, Дарија Фоа и Кундере.

Око њих се тискају студенти драматургије из Солуна које смо затекли у посети Арабалу и други патафизичари, који су им дуго причали о свом духовном вођи, писцу Алфреду Жарију, творцу овог концепта патафизике као „науке измишљених решења”.

У центру гравитације је Арабалова појава, живахна попут чигре и поред његових осамдесетак година. Овај песник, филмски редитељ, романсијер и драматург шпанског порекла снимио је седам дугометражних филмова, написао 14 романа, стотине књига поезије и позоришних комада, од којих ће последњи, „Чекај ме на небу, љубави моја”, имати светску премијеру у Београду 25. априла, на малој сцени позоришта Мадленијанум, у извођењу Добриле Стојнић и у режији Тање Мандић Ригонат.

На једном од зидова је пародија „Тајне вечере”, коју је по његовим скицама осликао шпански сликар Мартин Фелез,у чијем је центру Арабал, окружен патафизичарима и уметницима који су обележили XX век, међу којима су Дали, Јонеско, Набоков, Кафка, Кундера, Мишима, Дишан, Борхес, Пикасо, „можда не најинтелигентнији, али вероватно најгенијалнији”.

Није лако започети разговор са једним од интимних сведока XX века, његових уметничких врхова и његових ратних суноврата.

Затвор ми је учврстио ставове

Арабал, међутим, не делује као неко ко носи тежину година и спознаје,већ као несташни вилењак, алхемичар који влада тајнама и овог и оног света.

– Ништа не узимам озбиљно, али готово све схватам трагично. Саслушали су ме (помало) када сам својевремено говорио о страхотама франкизма, много мање када сам говорио о Полу Поту. Како би припремили Алцхајмера, политичари вежбају да све забораве.

Комад „Чекај ме на небу, љубави моја” је монолог жене која се спрема да се придружи ономе ко је чека на небу. То нас враћа на Ромеа и Јулију, Фанда и Лис, Нађу и Бретона, Далија и Галу…

– Овај комад је делимично аутобиографски. Гала је имала крила, кад год би је Дали пољубио она би лебдела. Односи између „Њега” и његовог оца нису, наравно, моји. У комаду чујемо ехо оних који одбацују осредњост. Позив на слободу, на индивидуалну одговорност. Суочени са носорозима који приказују Адама и Еву са пупком – каже Арабал.

Прве клице овог комада су зачете у затвору још 1967. године у коме се Арабал обрео када га је Франкова полиција ухапсила због једне посвете која је оцењена као „светогрдна и непатриотска”. Тешке казне се извукао захваљујући изузетном залагању европских интелектуалаца који су тражили његово ослобођење.

– Затвор (у коме сам мислио да ћу провести дванаест година) учврстио ми је ставове. И скромност. Помогао ми је да проширим хоризонт. Ко нема ништа, ништа не ризикује.

Бекет је тим поводом написао снажно писмо судијама у коме тражи да ослободе Арабала јер он већ довољно пати „како би нам пружио дело”.

– Бекет је говорио о себи као песнику, као ствараоцу који то познаје. Знао је по коју цену успевамо да освојимо делић истине. Истина је застрашујућа. Филозоф одређује задатак уметности како би нам помогао да не подлегнемо спознајући истину. Дављеник има воду у устима.

Добрила Стојнић као Гала Дали
Затворска епизода је била пресудна за Арабала и због тога што га је приближила искуству његовог оца, који је страдао од франкистичког режима након што се определио за републику. У писму генералу Франку из 1971. године Арабал се обрачунава са тоталитаризмом и прокламује жестоку љубав за слободом.

– Када сам сазнао како се мој отац понео 1936. године, постао је мој модел. Одбијао сам да његов пример остане непознат, да његов глас буде угушен. Да његов чин верности својим принципима буде заборављен, искривљен, оклеветан. Пишем како би ме читао у дијагонали.

Обрачун са неправдама, нетолеранцијом и глупошћу, чији ехо налазимо у његовим романима, поезији, драмама и филмовима последица је искуства шпанског грађанског рата и личне трауме коју је доживео након што је сазнао од мајке да је она била та која је потказала његовог оца, уз објашњење да је то било „за његово добро”.

– Можда је моја биографија „за пример”. Тужан пример свакако. Мој отац и моја мајка су припадали двема братоубилачким таборима. Ову драму грађанског рата сам нажалост делио са сународницима. Има неких гондола које су заробљене у каналима од челичне пиљевине.

Као што су дада и надреализам били одговор на апокалиптични свет после Првог светског рата, позориште апсурда и покрет „паника”, који је 1962. године основао са пријатељима Јодоровским и Топором, одвојивши се од Бретоновог круга надреалиста, био је одговор на епоху која је уследила након Другог светског рата, а која се показала изузетно креативном...

– Расправља се о тој етикети „апсурда” која је прилепљена на рад неких уметника после Другог светског рата. Зар дада не произилази у великој мери из апсурда? Бекет није себе сматрао „драматургом апсурда”. Био сам сведок његове реакције на есеј Томаса Еслина. Збрка? Зар она није постала још већа након два тако крвава рата? Када се латим писања више не личим на себе. Какав суноврат!–каже Арабал.

Збрка, противречности, бруталност и богатство које налазимо у Арабаловом позоришту нису ништа друго до одраз света.

– Све то чини нити стварности. Разнолике, променљиве, недокучиве у свој својој сложености. Збрка је друга реч за сложеност. Моје позориште покушава да одражава овај вртлог. Као да ми по темену игра балерина на врховима прстију.

Исмеван због ниског раста

Одговоре на ову збрку потражио је у математици, која је постала једна од главних сфера његовог интересовања, уз шах, у коме важи за једног од светских стручњака. Бретон га је често опомињао због тога што би у току вечери играо бескрајне партије шаха са Марселом Дишаном.

– Шах и математика су веома богати и сложени, али подлежу правилима. Хватамо се за Аријанину нит која не постоји у стварности. То ми служи да овладам збрком како бих поштовао измирење супротности. Свака лепота је успавана.

Захваљујући овој страсти за шахом открио је „Политику” и научио ћирилицу како би анализирао партије Глигорића, Љубојевића и других шаховских мајстора.

– Током десетак година сам читао ваш лист, тачније његову шаховску хронику. За мене је она била најбоља на свету. Био сам (и остајем) пријатељ ваших великих мајстора, којима сам се дивио. На екипним светским шампионатима увек су играли за прво место. Најбољи лист је зато био у Београду. Трудио сам се да дешифрујем ћирилично писмо, како бих покупио мрвице са гозбене трпезе. Мајстор не објашњава, већ описује.

Ова страст за шахом је утицала да развије личну теорију о односу памћења и случаја и дође до закључка да је „живот памћење, а човек случајност”, како је написао 1962. године.

– Нећу да говорим као Брехт. Нећу ни да се ослањам на дидактичке теорије. Полазим од сопственог искуства. Од сопствених „околности”. А ако је мој текст успео, то значи да се уздигао до универзалног… да оставимо скромност по страни. Хедона је кћерка Ероса и Психе.

Једна од последица отпора франкистичкој диктатури је била и жеља да раскине са вредностима и са канонима образовања које је примио у детињству, због чега је изопачавање светог, изокретање верске симболике у срцу његовог дела.

– Ако Бог постоји, он може само да буде на страни слободе. Да ли је створио зло како би сам имао избор? Да ли би Бог био највернији анархиста? Да ли сања да се не би досађивао док спава?

Из љубави према различитости је Арабал (коме су се школски другови подсмевали због ниског раста) развио естетику наказног, ружног до одбојности, какву налазимо код дадаиста или британских сликара Френсиса Бејкона и Лусијана Фројда.

– Без разлика нема живота. Дакле ни противречности, богатства, слободе. Чак ни о атеизму не пишем као о верским заповестима.

Бог је направио блог

Пошто је изгубио породицу у Шпанији, Арабал је пронашао нову у Паризу, у друштву Јонеска,Бекета, Адамова, Далија, Пикаса, Ворхола, Керуака, Буњуела, у епохи када је уметнички живот кључао у француској престоници.

– Из тог времена носим заносне успомене. Незаслужене. Сви ми смо били „десперадос”, странци. Многи су допринели слави париске школе. Доказивали смо да треба имати ноге, а не корене. Њихова машта никада није пустила стомак.

Волео сам њихов хумор. Њихову генијалност. И жалим за њиховим трагичним животима, као у случају Адамова. Волео сам да играм шах са Бекетом, да се упуштам у разговор са Јонеском, попут лавиринта, да уживам у дослуху са Буњуелом и Борхесом. Њихови клеветници трче за поезијом: ја се кладим на њу.

Данас његова уметничка породица укључује, између осталих, Умберта Ека, Милана Кундеру, Даријана Фоа, Луиз Буржоа и, однедавно, Мишела Уелбека.

– Сваке године, на пример, одлазим да посетим Луиз Буржоа у Њујорку. Управо сам јој уручио титулу „витеза велике трбушине патафизичара”.

Арабал каже да није политички ангажован, али да гаји симпатије према анархизму. Где се данас налази бунт?

– Чини ми се да се данас бунт, као и увек, налази у вољи и потреби да се самостално мисли и да се побегне од конформизма било које врсте. Али поклоници монохромног објављују: прилика је бледољубичаста.

Арабал, који ће присуствовати премијери свог комада у Београду, један је од ветерана Битефа, на коме је још 1968. године освојио „Гран при” и награду публике за представу „Гробље аутомобила”.

– Битеф се показао у свом сјају са Миром Траиловић и њеном екипом. На њему су изведене најинвентивније и најзахтевније представе. На крају шестог дана Бог је направио блог и одморио се, завршава овај разговор Арабал, који се спрема да Београђанима прикаже и своју серију видео-радова и блогова.

Ана Оташевић
[објављено: 24/04/2010]
***
Questions de Ana Otasevic:
- En préparant cet entretien je ne savais pas où commencer. C’est difficile d’entamer la conversation (même par email) avec un des témoins privilégiés du XX siècle, de sa grandeur artistique et ses horreurs meurtrières... Est-ce que vous prenez au sérieux ce rôle de témoin ?

Personnellement, hélas, je ne prends rien au sérieux. Mais presque tout au tragique. On m’a écouté (un peu) pour les horreurs du franquisme. Beaucoup moins pour Pol Pot (par exemple) quand je les ai décrites en leurs temps. Pour préparer leur futur Alzheimer les politiciens entraînent leur mémoire à tout oublier.

- « l’Adieu aux dinosaures » est une histoire d’amour qui se relève dans le « monologue d’une femme qui s’apprête à rejoindre celui qui l’attend au ciel ». Ce texte évoque l’histoire d’amour des couples comme Roméo et Juliette, Fando et Lis, Nadja et Breton…mais l’inspiration était le couple Dali et Gala ?

« Adieu aux dinosaures » est en partie autobiographique. Gala avait des ailes : dès que Dali l’embrassait il planait. Les rapports de « Lui » et de son père ne sont évidemment pas les miens

- Vous le présenté comme « les cris de ceux qui s’écartent de la médiocrité »….

On entend l’écho de leur réverbération. Un appel à la liberté. A la responsabilité individuelle. Face aux rhinocéros qui peignent Adam et Eve avec un nombril.

- Cet pièce, vous avez écrit qu’elle est germée dans la prison franquiste en ’67. Ce fut un moment déclencheur pour vous ?

La prison (où j’ai cru peut-être devoir passer douze ans) m’a affermi dans mes positions. Et dans ma modestie. A-t-elle été un déclencheur? Elle m’a permis d’élargir mon horizon. Qui n’a rien… ne risque rien.

- La révolte contre l’intolérance et l’injustice est présente dans votre œuvre depuis cette époque…Dans Lettre au général Franco vous proclamer votre amour de la liberté, contre la dictature. C’est aussi grâce à un attachement à la mémoire de votre père ?

Lorsque j’ai appris son comportement de juste en 1936, il est devenu mon modèle. J’ai refusé que son exemple demeure caché. Que sa voix soit étouffée. Que son geste de fidélité à ses valeurs soit terni, dévoyé, calomnié. J’écris pour qu’il me lise en diagonale.

　

- Dada est Surréalisme était la réponse des artistes aux monde apocalyptique après la Première guerre mondiale ; le théâtre d’absurde et le mouvement Panique au Deuxième guerre. Absurde et confusion sont au cour d’une époque après guerre qui fut extrêmement créative…

On discute à propos de l’étiquette d’« absurde » apposée sur l’œuvre de certains artistes après la seconde guerre mondiale. Dada ne ressortit-il pas beaucoup à l’absurde? Beckett ne se considérait pas comme un « dramaturge de l’ absurde ». J’ai été témoin de sa réaction lorsqu’il a reçu l’essai de Thomas Esslin. La confusion ? … n’a-t-elle fait que croître après deux guerres aussi meurtrières ? Lorsque je me mets à écrire je ne suis plus le même. Quel abîme !

　

- La confusion, des contradictions, la brutalité, la richesse qu’on trouve dans votre théâtre est un reflet du monde ?

Je l’espère. Tout ceci forme la trame du réel. Varié, changeant, insaisissable dans toute sa complexité. Confusion est un autre mot pour complexité précisément. Mon théâtre tente de refléter ce maëlstrom. Sur ma nuque une ballerine claque des talons.

- Votre propre expérience a montré, dans une façon terrible, ces contradictions – votre père disparu, après avoir être condamné a morte et votre mère qui a dénoncé votre père au régime franquiste…

Peut-être ai-je eu une biographie «exemplaire». Tristement «exemplaire» en ce sens. Mon père et ma mère appartenaient aux deux courants fratricides. Ce drame de la guerre civile, je l’ai malheureusement partagé avec mes compatriotes. Il y a des gondoles prises dans des canaux de sciure d’acier.

　

- Cette confusion vous l’avait cherché dans les échecs et mathématique?

Il me semble que les échecs et les mathématiques sont d’une grande richesse et complexité mais qu’ils obéissent à des règles. On saisit un fil d’Ariane qui fait défaut dans le réel. Ils me servent à maîtriser le chaos afin de respecter la conciliation des contraires. Toute beauté est endormie.

　

- Grâce a cette passion pour les échecs vous avez découvert Politika et appris cyrillique, pour lire des analyses des partie de Gligoric, Ljubojevic et les autres ?

Pendant des dizaine d’années j’ai lu votre journal. Précisément sa chronique échiquéenne. Je la jugeais la meilleure au monde. J’étais (et je reste) ami de tant de grands maîtres de chez vous. Je les admirais. Au cours des championnats du monde par équipes ils luttaient toujours pour la première place. La meilleure revue était aussi à Belgrade. Je me suis appliqué à déchiffrer l’écriture cyrillique. Pour recevoir quelques miettes du festin. Le maître n’explique pas il décrit.

- «La vie est la mémoire et l’homme est le hasard » - écrivez-vous avec deux autres fondateurs du groupe Panique, Topor et Jodorowski en ‘62. … Les souvenirs sont essentiels pour votre inspiration ?

Je ne parlerai pas comme Brecht. Je ne m’appuierai pas non plus sur des théories didactiques. Je pars de mon expérience. Ma « circonstance ». Et si mon texte est abouti, c’est qu’il s’est élevé à l’universel … toute modestie mise à part. Voluptas est fille de Cupidon et Psyché.

- La perversion au sacré est au cour de votre ouvre… Comment vous vivez l’époque ou l’idée de Dieu est de retour dans sa forme dogmatique ?

Si Dieu existe, il ne peut qu’être du côté de la liberté. A-t-il créé le mal précisément pour pouvoir lui-même avoir le choix ? Dieu serait-il le plus fidele des anarchistes ? Rêve-t-il pour ne pas s’ennuyer pendant son sommeil ?

　

- Le monstrueux est très présente dans votre ouvre. Comme des peintres Francis Bacon, Dado et Lucian Freud vous avez développé une esthétique de la monstruosité, de laideur, jusqu’à repoussant, en prêchant le droit d’être différant….

Sans différence il n’y a pas de vie. Donc de contradiction… richesse… liberté. Même de l’athéisme je ne fais pas un article de foi.

- En arrivant en France votre famille est devenu la famille artistique – Ionesco, Beckett, Adamov, Dali, Picasso, Bunuel, Warhol, Kerouak…. Quels souvenirs gardez-vous de cette époque…

Des souvenirs éblouissants. Immérités. Nous étions tous des «desterrados». Des étrangers. Beaucoup ont donné à l’Ecole de Paris ses titres de noblesse. Nous prouvions qu’il faut avoir des jambes , pas des racines. Leur imagination n’a jamais pris de ventre.

　

- Vous étiez proche de Beckett, Ionesco, Adamov, Bunuel, Borges, à qui vous avez consacré une film. Quels souvenirs gardez-vous d’eux ?

J’ai aimé leur humour. Leur génie. Et je déplore le tragique de leur vie, par exemple dans le cas d’Adamov. J’ai aimé jouer aux échecs avec Beckett ; me lancer dans des conversations labyrinthiques avec Ionesco ; savourer notre connivence avec Buñuel ou Borges. Leurs détracteurs courent derrière la poésie : je parie pour elle.

　

- Beckett est sorti de silence dans une lettre envoyé aux vos juges, où il a écrit que vous souffrez déjà suffisamment « pour nous donner une ouvre «. Est-ce qu’il n’a pas parlé plutôt de lui ?

Beckett parlait de lui en poète. En créateur qui est passé par là. Il savait à quel prix on parvient à ressusciter une parcelle de vérité. La vérité est affreuse. Le philosophe fixe à l’art la mission de nous éviter de succomber en apprenant à connaître cette vérité. Le noyé a l’eau à la bouche.

　

　- Aujourd’hui votre admiration porte à Umberto Eco, Kundera, Dario Fo, Louis Bourgeois, et récemment Houellebecq….

Par exemple ,je vais voir tous les ans Louise Bourgeois à New York .Je viens de lui remettre le titre de commanderesse exquise dans l’ordre de la Grande Gidouille des pataphysiciens. Elle appelle un chat un chat , et le mouton un lion.

- Où c’est trouve la révolte aujourd’hui ?

Il me semble que peut-être aujourd’hui la révolte, comme toujours ,se trouve dans la volonté et la nécessité de penser par soi-même et de fuir le conformisme quel qu’il soit. Mais les fans du monochrome déclarent : l’occasion est mauve.

- Vous avez reçu à l’époque le Grand prix du Festival Bitef à Belgrade, aux lieux de Adamov, pasque il a porté des sandales ?

Oui, c’est une légende qu’a racontée à ce moment-là un narcissique séduit par l’amour propre. Mais en réalité je n’ai jamais cru à sa version « drôle ».

- Est-ce que Belgrade a montre son coté conformiste, autant plus q’il s’agit d’une festival du théâtre dit avant-garde…(Vous le comparé au festival du Cannes…)

Tout au contraire , le théâtre s’y est montré dans tout son éclat avec Mira Trailovic et son équipe. Le plus rénovateur et exigeante a été représentée dans sa diversité et sa richesse. A la fin du sixième jour, Dieu créa le blog et se reposa.

　

　

-Est-ce que la première mondiale de « l’Adieu aux dinosaures » sera occasion de vous voire à Belgrade ?

Oui , bien sûr , je tiens absolument à être présent pour la première de l‘ « Adieu aux dinosaures » , et à rendre à Boba l’hommage qu’elle mérite . La création de ma pièce est bien la meilleure réponse que je puisse faire à votre question précédente. L’avenir… déjà !

Publié par Dominique Sevran-Amary à l’adresse 13:55

Estreno «Espérame en el cielo..." d’Arrabal, Belgrado, Nikola Neskovic

25-IV:
Estreno de
"Espérame en el cielo amor adorado"
(«l’Adieu aux dinosaures »)
de Fernando Arrabal
con Nikola Neskovic
(‘la sublime Boba’)
… en serbio
Teatro Madlenianum
… en presencia del autor.